Ima toliko ljudi na ovoj planeti, u mom rodnom gradu Beogradu, ali zasto pored svih tih dusa koje prolaze pored nas svakodnevno mi se i dalje osecamo usamljeno? Sve vise ljudi je okrenuto sebi, tu su sad postale popularne mreze FB i Twitter, svako nesto pise, iskazuje svoje misljenje, muva se, pokusava da kresne nesto upravo preko tih mreza. Trebalo bi vise da se izlazi, da se ljudi uzivo druze, jer ipak mnogo vise znaci kada sa nekim pricas oci u oci nego preko tastature. Nikad ne mozes da procenis da li je taj sa druge strane zice iskren jer ne vidis reakcije i smatram da je to sve zapravo tuzno. Nije bitno koliko neko ima lajkova na slici, postoji PS, ona Stefana jadna je pravi primer devojke kojoj je zivot zasnovan na tome, Fejs, lajkovi i ocajnicki potezi da nekako skrene paznju na sebe. Strastvena sam osoba i mnogo se lose osecam kada provedem dosta sati ispred kompijutera jer me nit ispunjava nit imam neku korist od toga, samo zaglupljuje bukvalno. Volim da ljubim, radim nesto korisno, zivim, da se osecam zivom, ne moze ni 300 lajkova ni 5000 prijatelja na fejsu to da ucini umesto mene. Volim da sednem sa drugaricama na kafu i prisecam se kroz sta smo sve prosle, volim da budem sa dragim i osetim tu bliskost i prijatnost, volim da budem sa porodicom i mojim voljenim mladjim bratom koji je usao u pubertet i mene pita konacno za neki savet. Volim da plesem, mogu da odem u klub i djuskam po 3 sata i ne treba ni da pijem da bih se osecala dobro, zapravo tako je najbolje otarasiti se negativne energije. Zivi svoj zivot, ne pravi planove jer ces samo doziveti razocarenje i nikad ne prestani da se nadas jer samo to te gura napred.